Давно, веома давно је то почело… а траје и данас… наравно, и сутра… то је у несавршеној људској природи… А шта то?
Имитирање…
Имитирање другог…
Што више и чешће имитираш другог, и, то, по могућству, што познатијег – имитатора – jeр ни ти други нису ништа ни друго ни боље него “голи” имитатори – постаћеш имитатор од крви, глупости и медија – забога, медији трпе све… Ако Света личи на Тозу – то је нешто! Јер Тоза је “фаца”, не “скида” се с неколико телевизија! А ако понекад изостане, извињавају се што га нема – болео га зуб или био у истражном затвору! Све го имитатор! За публику која, такође није права већ је, само, имитира, дакле “публика”! А Света без Тозе је и био нико и остаће нико… и, зато, “извини”, Тозо, морам да те имитирам! И ја морам да убацим неку кинту у бушан џеп! А зашто бушан? Па, брате, зато што им никад није доста, то јест, све им мало! Зато се и појављују толико често – ма какви често, очи ме заболеше гледајући, само, њих – те фигуре од “смешног папира” – те наше имитаторе! Премрежили нам небо, увукли нам се у куће, до јастука нам се довукли – ти јадници, те шетајуће креатуре, ти вечни понављачи, ти трећеразредни статисти наше културе – они “ведре и облаче”, они дају тон моди, економији, јавном мишљењу, тумачењу историје, изборима, истрагама, сведочењима, поскупљењима, обећавају све и свашта а најчешће метро!… и Европу!…
Колико је то узело маха, безобразлука и злоупотребе медија – који све мање личе на медије а све више на канте за отпатке и полигон за рекламирање – види се и из тог што се имитатори, чак, диче тим што су имитатори. Малтене као што је Нушићев Алекса Жуњић, срески шпијун – имао, чак, посетницу на којој је писало “срески шпијун”, тако и ови наши јадни и бедни имитатори се хвале и титулишу пред замлаћеном светином! Можеш мислити – Света имитира Тозу – моћна ствар!…
А почело је, давно-давно, још у старој Грчкој. Лепа прича… Сократ “повукао ногу”…
Наиме, прича каже како је велики и мудри Сократ, мудрац над мудрацима, држао предавања, говоре, то јест, просто речено, говорио на атинском тргу. Дође на одређено место, на тргу и почне да говори. И људи га слушају. Како не би, Сократ је, то! Тако данас, тако сутра… али, све је мање слушалаца и, једног дана, нема никог!
Само један слушалац, и нико други.
Стално долази и долази и долази и слуша великог Сократа. Дође, чак, и раније, да не пропусти почетак Сократове речи, толико је био сталан, заинтересован, за разлику од свих других старих Атињана који су престали да долазе и слушају премудре говоре препаметног филозофа…
Па шта, рећи ће неко, у чем је “цака”?!…
Па у том што је тај један једини Сократов слушалац – био – Аристотел!… Убрзо је он почео да имитира Сократа, али и да оде даље од њега, Аристотел је то!…
А ови наши имитатори – далеко су и од Сократа и од Аростотела као небо од Земље!…
Заразно време имитатора… тужан сам што живим у њему…
Код других народа тог нема – само код нас, у Србији!… У другим народима – грађевински инжењер  говори о грађевинама и грађењу, професор историје о историји, таксист о такси вожњи, лекар о медицини, певач о певању… а код нас – све окренуто!… Ех, да је, само, то, него…
Ово време није само време имитатора него време искључиво неколико занимања, то нема нигде!…
Ово је време певачица, глумица, манекенки и лајавица!…
Певачице, наше, даваће, у медијима, стручне анализе о економији!… Глумице, наше, и праве и набеђене, о потреби да се исправе грешке историје!…  Манекенке, наше о “за” и “против” уласка Србије у Европску унију!… А лајавице, наше – попут оне која, зачудо, још није почела да се бави астрономијом, вајарством, лечењем промуклости… а, ускоро ће и то!… будите стрпљиви – лају о свем и свачем – зато и јесу лајавице!…
А лако ћете их препознати на “малим екранима” који “живот значе”! Све – без разлике – “лупају” “к’о Максим по дивизији”! Што год их питате, њима смешно! На крају сваког одговора је смех! А водитељ/ка, још, и додају, “молим аплауз”! И лајање се наставља! Одатле, право на следећу ТВ где се ситуација – читај: лајање, пренемагање, глупирање – понавља!… На ТВ, или на новинске стране, или на јавне трибине, имитаторима је свуд погодан терен…
Једна од тих имитаторки има на глави пола Ботаничке баште и четврт Месне заједнице “?” да би сакрила да има предугачке обрве – нико не каже “она с обрвама” него “она с Баштом” или “она са Заједницом”! Имитаторка “од обрва и медија”!
А за сваки наступ – узима 500 евра – то јој је услов да би вам се кревељила, имитирала, пренемагала се, пресипала из шупљег у празно, преводила вас жедне преко воде, мерила вам пулс, тумачила хороскоп, гледала вам у какако, провлачила вас кроз иглене уши, наметала вам свој “бонтон” и врхунску “естетику” глупирања – за 500 евра!… Два наступа – 1.000! Није за бацање!… А четири… осам… оамнаест… Не шалим се: док ово читате, наступа на једној ТВ – 157.  пут – порез, наравно, прескаче!… Она, то, из родољубља (неће рећи патриотизма јер је страна реч, а страну валуту воли, не гади је се!)…
Једна “глумица” која имитира глумицу (јер нема појма о глуми!) каже: нама ће све ићи лоше – док нам не буде боље!
Види, молим те! Футуриста!
Или, на пример, каже, као, говори нам из искуства – видела је, каже, како човек једе из контејнера, што значи, закључује ова паметна имитаторка, да дотични нема шта друго да једе! Заразиће се, јадан човек – открива нам та “глумица” која, више, не зна да игра ни саму себе – заразиће се – јер је ђубре прљаво! А та лоша слика – наставља – даје лошу слику о нама!… Имитаторка!… Имитира хигијеничарку, ког, другог?… Министра здравља?… Министра економије?… Мали су они за њу…
Да, у праву сте, каже водитељка, користи шлагворт – и ми смо видели једног другог човека и један други контејнер… “молим аплауз!”…
И аплауз се разлеже, јадан аплауз нашег времена у ком царују имитатори, понављачи, неписмени (и буквално: плахат, буранија, хелихоптер, ленгер, медецина, ото-мото ревија, јевро… и још 284 примера неписмености!), “шетачи” с медија у медиј, одвртани тезгароши, протуве са својим одурним и јадним причама и засмејивачи публике, то јест, “публике”… А публика, тј., “публика” у ТВ-студију – такође имитаторска  публика – прича је за себе!… Стварно су јадне те “фаце” које у “публици” седе и слушају наклапања наших националних имитатора! С увек истим питањима која су унапред штанцована: како сте почели свој пут ка слави!… Којој, црној, слави?!?!… Ти си, тек, позната лајавица – а не славна!… Ту нема ни “с” од славе!…
А “одговор” имитатора је, отприлике, следећи: “Једног дана, у свом детињству, могло је бити око 7.48 сати…” Итд.!
Па 500 евра у џеп!…
Колико је то глупирање узело маха у имитирању нечег што не постоји и не заслужује никакву пажњу иоле нормалног човека, види се и по том што пре наступа службеница узима податке од “имитатора” – да би му се дозначио новац! “Публика” чека да се тај технички део “посла” заврши – и сви знају шта, тамо, службеница “преписује” из “имитаторкине” или “имитаторкове” личне карте – и зашто!… Рукују се, па га, онда, препушта “публици” – жељној великих “открића”!…
Једна лајавица каже да су све наше бољке отуд што нисмо здрави! Да је “фундус” нашег “реалног незнања” у том што нисмо довољно научили у прошлости! Да народ треба прво да осмисли свој пут којим треба да иде (гле! мудрице!) напред!… па да, тек, тад, крене… разуме се, она “зна”!… напред!… никако назад! Та јадна и бедна имитаторка говори на сва уста и уши (уста су јој, стварно, велика, Бог је обележио!), где год нађе згодно место, и дању и ноћу, и у стварности и у реклами (од тог се живи!), како наша будућност, будућност наше деце, наших родитеља, родитеља наших родитеља… лежи (не, неће рећи: стоји!) у… нећу вам рећи, можете је и сами чути, прочитати, цитирају је, снимају је као икону… а, иначе, хоби јој је калемљење зумбула, то воли, још од трећег основне!…
Па 500 евра у џеп!…
Једна друга лајавица-имитаторка пита саговорницу како је приметила да јој се брак урушава… Па, после прве свађе!…  Значи, инсистира наша имитаторка-лајавица, пре свађе се нисте свађали!…  Ма јесмо, али то је била само проба свађе, не права свађа… Знате, нашу публику интересује, управо, та нијанса, тај прелаз “несвађе” у “свађу”, молим, појасните… после рекламног блока, наставићемо разговор, запамтите где сте стали!… После реклама, и она, такође, “имитаторка”, која ће, такође, ставити 500 евра у џеп, каже: па, знала сам да је права свађа кад ме је “одаламио”!… “Браво!” – узвикује наша ТВ-лајавица-имитаторка – која је каријеру “велике ТВ водитељке”  започела преписивањем рецепата у једном недељном листу који одавно – пре, једно, 30  година! – не излази – “молим аплауз!”…
И би аплауз!…
Да није тужно, Господе, било би смешно…
О, Боже, кад ће, већ, једном, проћи ово погубно заразно време имитатора!
Време глумица, лајавица, манекенки, певачица! Кад ће нам, већ, једном, престати да “кроје капу”, а, богами, и “соле памет”?!
Шта ви мислите?
Да ли је могуће да се то догоди? Или, бар, деси?…
Ја – лично – мислим – да није!
Боље нисмо ни заслужили! Сами смо их створили! Док год их будемо плаћали, они ће нам свирати -  а ми ћемо играти – уз аплауз!
“Молим аплауз!…”
И молим – за Алеју заслужних грађана!… Заалејисали су!… Живи били – па видели!…

Боба Михић