Чудна је “бољка” Жеља: ту не помажу ни сирупи, ни убеђивања, ни… “триста бакрача” – изузев да се Жеља – испуни. Чим се, “то”, деси, “оде к’o руком”!…
А зашто желимо, “шта ће нам та беда на врат” – силне жртве, грижа савести, бескомпромисност, несаница – све, “то” – док Жељу не испунимо? Одговор је јасан – зато што смо људи! У животињском свету нема жеља; скоро, све је “сад, и одмах”; ту и тамо, тек, умеју да поставе заседу (али и упадну у њу). Само ми, такве нас је Бог дао, желимо – па и “преко хлеба погачу”…
Читам, недавно, позната личност – дакле, не она непозната која свакодневно забада нос у контејнер, не, ова личност је у стању да купи 1.000 контејнера! – каже да је зидање њене куће при крају и – додаје – имаће, каже, 4 (и словима: четири) гараже!
Бого, мој, хајде две, једна гаража за зимска а друга гаража за летња кола – има се, може се, али – четири! Четири гараже, а она сама, “ни кучета ни мачета”!…
Е, тако је, то, са жељама… А некад, не тако давно – говорило се – најважније је здравље, за остало, лако ћемо… Или, још “давније”, рецимо у 4. веку пре н. е. – Епикур, антички филозоф, Атињанин, онај што је “мозгао” у свом врту – идући уз нос Платону – говорио је – “Пре него будемо мислили шта ћемо јести и пити, треба да се запитамо с ким ћемо бити за столом док једемо и пијемо! Јер “јести ручак”, па и частити се, гостити се – без присуства својих драгих рођака или драгих пријатеља – исто је као да живимо као лав или вук!”…
Четири гараже!… О, Боже! О, времена!…
После треће гараже, пожелела је и четврту! Ко зна, можда ће и пету – вредност њеног света је у броју гаража!… Да ли зна да има и таквих који немају “охо-лепак” да залепе гуму на бициклу – да би се “возили” (и она се вози!) од контејнера до контејнера у потрагу за секундарним сировинама!…
Онај исти Епикур, још, каже: “Највећа жеља је разговарати с пријатељима у сенци неког дрвета, пијуцкајући воду и грицкајући мрвице хлеба!”…
Тако је, то, са Жељама…
Сто људи, а сто једна жеља!… Највише Жеља имају најбогатији! А сиротиња – има само једну једину Жељу – да сваког дана поједе, бар, једну мрву хлеба!
И гутљај воде! Срећом, пада киша…

Боба Михић