Лични пример: лежао сам на колицима испред операционе сале, пукло ми слепо црево, једна сестра долази с неким кандидатом за операцију, узима, од дуга времена и због глупе знатижеље, картон с мог стомака и хоће да се обавести шта ће ми оперисати… о, како сам брзо зграбио свој картон!… упркос болу који ми је раздирао утробу!… замислите да је мој картон помешала с неким другим картоном међу онима које је држала испод мишке!… ко зна шта би ми оперисали!… зар се безброј пута није  десило нешто слично?!… О, Сестре, о, Пацијенти!… Какви су нам Појединци, каква нам је Цивилизација, добро смо и живи (ако смо!)… А да ли вам је неко рекао кад се узимају антибиотици? Наравно да није ако нисте питали! Узимају се између оброка! Ево, ја вам, сад, кажем, а ви другима… Кад може Неле бити др, могу и ја, др Михић!… Даље: ако узимате лекове, не једите јабуке, због пектина!… Ако користите лекове без рецепта, обавезно питајте за савет лекара! (ово је “бисер”, зар не, ако сам, већ, код лекара, тражићу, ваљда, рецепт па ми онда не треба његов савет!)… Даље, ради се о обичајима: у Русији се не рукујте изнад прага јер то доноси несрећу!… У Кини, слободно можете да срчете супу и да подригнете! Кад завршите оброк, морате оставити у тањиру мало хране, то се од лепо васпитаних очекује! Није лоше да устанете, подигнете чашу и одржите малу здравицу! И никад не показујте прстом!… (Чак ни ако сте видели летећи тањир који атерира у двориште или у трпезарију!)… У Италији, никако не вртите шпагете у удубљењу кашике већ на ивици тањира, ни за живу главу не подригујте, сви ће вас презрети ако не излете кроз прозор, не подупирите се лаковима о сто, не зевајте “онако” зато што вам се зева а ни у близак деколте (наше ТВ звезде обавезно кажу дехолте!), не изувајте ципеле на јавном месту (нпр., у Парламенту, у Опери, у градском превозу, на тргу, у “ћорки”, свуд треба да сте на висини, и сл.)… У Сједињеним Државама никад не долазите на вечеру, раније, једите колико год хоћете, а смешкајте се и њима и себи, маре, они!… Кад сте у Немачкој, за сендвич, воће и уопште за било коју храну, обавезно корисите нож и виљушку; представљајте се, искључиво презименом, нипошто не откривајте своју  титулу, а обавезно устаните кад улази старија особа… За време боравка у Шпанији, не тражите корпицу за хлеб, не будите “бела врана” јер сви хлеб држе на столу; једите, помало, у Шпанији се храна не баца, па, према том, сипајте и више пута, али ништа не сме да остане у тањиру; на борбе с биковима не смете закаснити; а бакшиш расипајте и шаком и капом!…
А како стоји ствар с Цивилизацијом и Појединцима у  најпаметнијем народу – међу Енглезима – тако их је оценио професор др Владета Јеротић приликом једног предавања на “Коларцу” – е, и ту треба оставити мало оброка на тањиру, а некултурно је “збрисати” чим сте “обрисали” тањир, дакле, још мало поседите, као знате бонтон и не жури вам се, уопште; пре него започнете оброк, ред је да прво домаћин узме први залогај; рукујте се, полако, али чврсто, не тресите руку приликом руковања и не задржавајте је, предуго; никад не упадајте у реч (а они могу у другу државу!), придржавајте врата особи која наступа иза вас… Лепо-лепо, цивилизовано, али… али… Најзад, у Француској, никад не једите цело воће него га ољуштите и исецкајте; багет не сеците већ га кидајте, то захтева њихова Цивилизација; пре јела не наручујте мартини или виски; на улици и, уопште, на јавом месту не користите чешаљ, чачкалицу ни жвакаћу гуму; у овој Цивилизацији, непристојно је зевати гледајући у небо (у деколте је, већ рутина!), Французи не воле шале, вицеве, нарочито не на свој рачун…
А како се, и да ли се, ми, Срби, у том Свету – и, овде, неспоменутом, још даљем и даљем – сналазимо, одговор је: како ко… А “како ко”, богами, важи и овде јер неки се и те како “сналазе” а неки једва састављају крај с крајем…
У односу Појединца(-аца) према  Цивилизацији, деси се да Појединац(-ци)  држи/е “на узди” Цивилизацију… Позната је ствар да, на пример, француски председник, прво “у цик зоре” прелиста француски сатиричан лист “Оковани патак” (“Le Canard enchaîné”) у жељи да провери да ли је на тапету!… На тапету је био, својевремено, и председник, дакле Појединац, Д’Естен, јер није рекао пуну истину. Кад је требало да врати поклон-дијаманте држави јер их није добио као “приватно лице” већ као шеф државе, вратио их је, наводно, све, “до последњег комада”, кад, не-лези-враже!… “Оковани патак” је објавио фотографију оних поклона које је “заборавио” да врати и… уследила је оставка! Никад се, после тог скандала, Д’Естен није опоравио… Не говорити истину, може се приватно, приватне су и последице ако вас неко тужи, али, јавно… молим лепо – не, и не!… Јер подлежете законима којима држава брани свој образ! Д’Eстен је то платио одласком у “архиву историје”…
Однос Појединца и Цивилизације, може се посматрати из још једног угла: однос просечног Човека према Генију. Сећате се, имали сте коментар, на пример: он написао роман – ма знам га кад је био на малој матури, где он може да напише роман?!… Или, чак, у народној пословици, “знам те, пушко, кад си пиштољ била”, и сл. То је отуд што често о другима судимо из сопственог угла: ако ми нисмо за нешто способни, онда, наравно, није нико, поготово није неко ко нам је био исти или, чак, испод нас. Многи ни данас не верују да је неки Појединац могао да напише “Илијаду”, или “Одисеју”, а, тек, и један и други еп – ма ни говора! То, једноставно, “обичном”  Човеку не иде “у главу” (а ни у пету!) већ је склон да верује у колективног аутора ових ремек-дела светске књижевности… Или, кад је у питању Вилијем Шекспир, узалуд су му оспоравали ауторство: зар  он да напише дела као што су “Хамлет”, “Краљ Лир”, онакве сонете – а придржавао је коње посетиоцима с кочијама приликом њихових посета позоришним представама!… (Кад сам био сасвим млад, писао сам, ради хонорара, крими-приче за тад врло тиражан недељни лист “Спорт и свет”. Причу од четири куцане стране, написао бих за пола сата. Моја тадашња ташта, која ме је гледала од тренутка увлачења хартије у писаћу машину па док не бих написао све четири стране, питала ме је да ли ја то пишем “из главе”. Ја сам је разумео, била је секретарица (једна од 10) у једном великом београдском институту и није била способна за ауторски рад; она је у свом делокругу послова имала сасвим друга, административно-техничка, задужења па је природно да се чудила одакле се та крими прича “нађе” у писаћој машини: сви они описи, заплет и расплет, дијалози, стране земље и имена. Било би смешно да сам јој рекао да су ме музе “надахнуле”, да су ми “дунуле за врат”, да сам нека врста њиховог гласника.)
Док сам радио у просвети као професор књижевности, свих 15 година, тамо негде на трећини тог свог стажа, прочуло се по школи да пишем роман. Чим имам паузу, ја у “своју” библиотеку, то јест школску, због романа. Кад се пише сваки дан, накупи се. Чуо, то, и мој директор школе и, не питајући ме,   претходно, једног дана ми саопштава радосну вест: да ми је наместио радни сто у поткровљу своје куће, у Раковици! Имао бих, тамо, каже, све потребне услове за писање! Он, супруга, кћер и његова ташта, били би мирни, пазили би да ми не ремете инспирацију. Он је заборављао да сам ја писао где се затекнем, у аутобусу, у кухињи, у ресторану, док возим ауто, у биоскопу, у посети, на пијаци… на безброј хартијица које бих, касније, сортирао. Заборављао је да сам имао породицу, супругу, децу, мајку, сто других обавеза. Он, тај мој  директор, иначе машински инжењер, сматрао је писање као неки научни елаборат за који је потребан само одговарајући простор… Он није знао да се пише и у глави!…
Не бих настављао у овом тону, да не бих испао препотентан, то јест, уображен. али, стварно, неко ме је довео у контекст, то јест, ни с ким мањим него с Пушкином! Наиме, кад сам роман “Хотел Јевропа” завршио, однео сам га на јавни конкурс београдске “Просвете” и, последњег дана пријема рукописа, у последњи час, а по савету секретарице, ушао у једну просторију и запањио се колико је пристигло рукописа: цео један огроман сто, био је, скоро до плафона, с гомилом рукописа. Ставио сам свој рукопис на врх и изашао не надајући се да ће га ико икад прчитати а камоли прихватити за штампу. Десило се “немогуће”, рукопис је прихваћен. Само мој и још један (не сећам се аутора, знам, само, да је у наслову био Лајбниц).
Ускоро су ме као одабраног Појединца – обавештен сам телеграмом! – позвала  три угледна “Просветина” Појединца-уредника, на разговор. Били су то: Милорад Павић, Видосав Стевановић и Светлана Велмар-Јанковић. Убеђивали су ме у три ствари. Прва: Милорад Павић ме је молио да мој роман “крстим” као “роман у стиховима”. Иако то, стихови, у правом смислу нису били већ, само, ритмички преломљен текст, “навукао” ме је речима: пристаните, романа у стиховима није било још од “Евгенија Оњегина” Александра Сергејевича Пушкина. И ја пристадох! Сад се кајем. Можда је (и) зато роман слабо одјекнуо, ког, још, интересује роман у стиховима!… Друга ствар: Светлана Велмар-Јанковић ме је молила да избацим једну псовку (а и била је, само, једна!) јер, навела је, ништа специјално не добијам, а због те псовке “која виси у ваздуху”, могао бих се после кајати. И ја пристадох, али се и не кајем!… Трећа ствар: Видосав Стевановић, потпомогнут Павићем и Велмар-Јанковићком, захтевао је да се одрекнем свог графичког решења на крају књиге у виду правоуганоних узастопних и у перспективи удаљавања отвора у страницама романа. Нисам пристајао. То, навео је Стевановић, много поскупљује штампање књиге. Не, и не! Те “рупе”, у књизи их називам “рупописи” су били мој својеврстан отклон, ироничан однос према садржини текста, кроз њих читалац може да “изађе” из романа, итд. Не дам да ми се избаце те “празнине”, ти “прозори” или “врата” у рукопису, по цену… ма и издавања! И би тако, моје графичко решење није дирано ни милиметар, захваљујем “Просвети” што је умела да поштује аутора (зато данас, толико година после, мало ко поштује њу – “Просвета” је у штрајку! Због несолидне приватизације!)…
Уз своју маленкост као Појединца, после наведеног Појединца као што је Пушкин, наводим реч-две о Појединцу као што је Моцарт. И он је померао Цивилизацију напред, и не, само, један корак! Безброј је прича о његовој генијалности, лакоћи компоновања. Низао је концерте и опере као што надахнут мађионичар извлачи из шешира зечеве, као што се духовито изразио један његов зналац и поштовалац. Он је, просто, у кочијама “летео” с концерта на концерт. Има лепа прича о импресарију великог композитора који је, кад се задат рок приближио, нестрпљиво покуцао на Моцартова врата захтевајући да му “испоручи” симфонију коју је од њега наручио, а чија је проба (цитирам): “заказана, већ, за сутрашњи дан”! И – шта се десило? Моцарт је промолио лице кроз прозор на спрату и импресарију који је љутито одлазио дословце довикнуо:  “Завршио сам симфонију!”… “Богу, хвала!” – одахнуо је импресарио – “Па дајте ми је!”… “Тренутак, само да је запишем!” – одговорио је сасвим озбиљно велики Моцарт.
Ипак, зна се да је био и те како велик  радник, да је дотеривао своје рукописе, до немогуће перфекције, он није у Цивилизацију ушао на мала врата већ својим огромним талентом и истим таквим радом. Његов мото је био “И од најбољег може још боље!” И, сад, замислите оног нашег Појединаца који састави: “Отиш’о си, сарму, јео, ниси!” Или: “Сад сузама ја лепим тапете, отишла си и одвела дете!”
Да би се створило дело достојно Цивилизације, потребно је много воље, рада, зноја, самоодрицања и талента. Заиста, што рече једна друга величина, Појединац, Иван Масов: “Потребно је доста ђубрења да би се однеговао један цвет!” Капу, доле, Масове!…
Од цвета до житарица, само је корак. Један наш савременик, Појединац, скоро да ме је задивио недавним јавним и писаним тврђењима да је Човечанство, тј., Цивилизација, учинила, себи, а ком би другом, “медвеђу услугу”, кад је започето коришћење житарица у људској исхрани (животињске се није дотакао) – наводно, због глутамината – кад, гле, у затвору је – осумњичен за надрилекарство! А ја престао да једем хлеб, резанце, гриз… ништа од брашна!… Да ли и ја да поднесем пријаву? А да не испаднем смешан, богами и глуп!…
Кад узмете било коју “Историју”, с тврдим или меким корицама, за овај или онај ниво, од било ког аутора, више или мање ауторитативног у смислу робовања ауторитетима, немогуће је не запазити – уображавам да сам ја то открио! – да је у многом погледу “живовања” било извесне моде – буде је, па прође; нешто се замисли, па се неко предомисли; таман помислиш да се то, “нешто” или “неко”, више неће појавити… гле!… враћа се, израња у више или мање сличном облику!… “Ствари” су од разних врста…
Ко би поверовао да је Његош своју “Извиискру” – касније је одлучио да дело назове “Горски вијенац” – хтео да посвети Наполеону?! Он, тако велик и толико слободарски песник – Његош има дело “Свободијада” – да посвети “Горски вијенац” – ремек-дело о борби за слободу – њему – освајачу – Наполеону!… Али, срећом, предомислио се, посветио га је Праху Оца Србије – великом Карађорђу!…
Да, ко би помислио… Такве нијансе…
Кад смо, већ, код Његоша, други парадокс… ситница, али “боји” његов лик… Једном приликом, Његошев секретар Димитрије Милаковић, случајно је запазио да се владика мало дуже задржао остављајући коња, па је, из знатижеље, провирио да открије шта то Господар оставља, таји, и… шта је видео… Владика је нешто оставио испод седла!… Оставио, очигледно, “за после”! То је Милаковића силно заинтересовало и, мимо свог дивног понашања какво је увек имао према Господару и Владици – “дозволио себи” да мало “забоде нос” – испод седла… Открио је љубавну песму!… Причитао је, задивљен, онолико предивну како је могла бити искована  испод генијалног Његошевог “чекића” – и вратио је испод седла – никад не споменувши то свом Господару… да га не повреди у његовој “лирској интимности”… Капу доле, Милаковићу!… И хвала му што је, ипак, и ова тако префињена нијанса остала сачувана за потомство – и Владика Господар Црне Горе Петар Други Петровић Његош – био је, само, човек!… (Петар Први, био је његов стриц.)
Да, у Цивилизацији, има “моде”, а, већ, у Моди – не треба ни скретати пажњу – у Моди је промена основна ствар… Ко се не сећа – мада их је све мање! – оног “класичног” – “Ко се сунца крије, боље да га није!”… Е, а сад?!… Какве нијансе! Достојне наше Цивилизације!… Деси се да у истом листу, на левој страни пише позив на летовање и сунчање – а на десној какве су опасности од сунчања! На левој страни препоруке оних туристичких места с великим и још бројнијим “скором” сунчаних дана у години – а на десној, потанко, црно-на-бело, чак и с фотографијама – какве, све,  пошасти сунчање може да изазове!… ако се преварите!…
Глупост, да!…
Још један разлог – од хиљде и хиљаде – да се не “уображавамо” – превише – ако, већ, морамо – у Цивилизацији нам је, то! – да се “уображавамо”, “умишљамо”, “прецењујемо” се!… Сетите се, само,  “конкорда”, поноса британско-француске  авио-индустрије – ко се, још, сећа тог дивовског авиона – “звучи”, готово, као да кажемо диносаурус!…
Глупост, глупост, да, да!…
Настављамо, не прекидамо нит… Да знамо, да нас не “преводе, жедне, преко воде”! Тек да знају – ДА ЗНАМО!…
А ко то?
Па МИ, Појединци, Цивилизација!…
Андрић је, једном, рекао, има забележено: “Сва мудрост Човекова је да цекин из твог џепа пређе у мој!”  Хтео је да каже – а то је и рекао, само треба “прочитати” – “између редова” – све се продаје и купује, све је трговина!… Неком ће се, можда, ове Андрићеве речи, учинити сувише “приземне”, али, за равнотежу, ево једне његове мисли – МИСЛИ НАД МИСЛИМА – од чије “висине” вас “ухвати” вртоглавица -  цитирам, од речи до речи, запамтите је, запишите је на длан, у срце, у душу, толико је лепа та његова мисао, толико га “боји”, уздиже у хималајске висине, ево је: “”Што не боли – то није живот!… Што не пролази  – то није срећа!” …
Тешко је одредити – чак ни приближно – како се крећемо у Времену – све је релативно, све је “и овако и онако”, и кристал и привид, и светлост и дим, и све и ништа, и хоћу и нећу, и лепо и ружно, и искрено и лицемерно, и… и… Колико корака напред – о, Појединци, о, Цивилизацијо! – а колико назад?!… И таман ухватиш “меру” – кад, оно, важи обратно!… (не: обрнуто!).
Види, само, ово: лекови за предохрану! За заштиту. Лекови за здраве – да се не разболиш!… Па, на пример, из исте “корпе”: читаш какве све пошасти може да изазове лек који ти је Медицина прописала!… Да, и лек – и отров!… И – ником ништа!…
Ипак, идеја да се код нас отворе “превентивни” центри – дакле, за здраве – није наишла на добар одзив. Људи, једноставно, неће да дођу по савет, радије сами себи постављају дијагнозу и “гутају” лекове на сопствену одговорност! У неке наше превентивне центре дође, тек, по неколико знатижељника!… “Беле вране”. Ето, тако на “једној” страни, а на “другој”…
Држава даје повољне кредите за развој виноградарства – а, с друге стране, та иста држава – свуд у свету – појачава борбу против алкохолизма!… Да, Французи тврде да је вино храна!… Па, јест – али од које можеш да се и те како “загрцнеш”, па и да се не “повратиш” ако се “преједеш”, то јест, “препијеш”, односно, претераш!…
Знате ли која је “племенита вештина”?… Не, није решавање укрштених речи мада се и оно препоручује особама које су преживеле мождани удар… Не, није мачевање… Не, није проводаџисање, вештина да саставите “несастављене”… него: бокс!… Много “племенита вештина”!… Она што удара директно у мозак!…
Неки Појединац, да би “задужио” нашу Цивилизацију, смислио је – а многи “истоглупаци” прихватили – канцеларијски бокс! Наводно, напетост међу запосленима у великим фирмама, може се ублажити ако запослени за време паузе навуку боксерске рукавице и – потуку се! Хм, мало је туча ван радног времена, него и за време паузе за ручак: ништа – сендвич, ништа – воћни сок, ништа скок до гајбе љубавника или љубавнице – како се то радило до сад – него кроше, директ или аперкат!… О, Поједици, о, Цивилизацијо!… Зар је то Дух нашег Времена?!… Зар нисмо заслужили ишта боље?!… Изгледа да нисмо…
За такву “племенитост”, знао је, још, и Бајрон, светски писац, одлазио је у теретану на лондонском Тотенхем Корт Роуду – где се учила “племенита вештина” “шакетања”, “песничења”!… А о том песничењу су читали Бајрон и његови савременици у Хомеровој “Илијади”! А било је о том и у Вергилијевој “Енеиди” – кад је “разбацан”, мада престар – Ентел прихватио Даров изазов на борбу  бацајући свој “крвљу и мозгом попрскан” штит у борилачку арену – данас бисмо рекли “ринг”!… “Шакетање” или “песничење” – то је била “туча” голим рукама – а данас се тај “племенит спорт” користи у боксерским рукавицама, у рингу! А невероватно је да се цени – иако је веома опасан. У старо, античко доба, борци су понека завијали шаке у кожне уске каишеве, ремење. А античком Риму су додавани оловни тегови, чак и клинови! А рукавице су у употреби тек од 1866. као стандард за аматерска такмичења. И сад замислите тај “нов тренд”, тај “нов хоби” – за време паузе – тзв., “канцеларијски бокс” – иако је опасан! Да, тај “пелцер” је, нема сумње, измишљотина неког Појединца, али, у Америци, тај “пелцер” се примио! Још једна “глупа глупост”! А погледајте колико је бокс опасан…
Суштина бокса је победа, али – уз наношње повреде или повреда. А сваки ударац у главу – пише на једном месту – чак и обложеним рукавицама, чак и са штитницима за главу – шаље таласе шока кроз желатинозну масу мозга, може да оштети мозак, и те како, а озледа може да буде неповратна! Може се створити крвни угрушак (тромб)! Таква повреда не зацељује, само се погоршава! Од прве омамљености до озбиљног губитка памћења, може проћи, чак, и 16 година! Поред губитка памћења, ту су: успорен говор, заборављање појединих речи, “брисање” појединих сећања, дрхтавица, тетурање у ходу, укоченост једне или обе стране лица, погуреност, збуњеност, страх, срамежљивост, трема, промене расположења, испади беса и агресије, болесна љубомора… и др.
У “цивилизацијске” – наравно да пишем с наводницима – “тековине” – и ову реч, такође с наводницима – спадају и, тзв.,  “игрице” (пази: деминутив!) и, тзв., “сурфовање”. Све, то, захваљујући и Интернету, мада он није неопходан кад имате готову “игрицу”. Многи проводе сате и сате на послу – играјући “игрице” – претходно се обезбедивши од изненадног упада шефа, односно претпостављеног (који, често, и сам, наравно, у тајности, игра обезбедивши се претходно да и њега његов претпостављени не изненади!). Да није тужно, било би комично! А “игрица” је – “мали милион”! Један, на пример, игра виртуелни тенис с колегом из суседне канцеларије; други вози путнички авион на релацији између два континента; трећи вози трамвај у Сан Франциску; четврти је учесник Битке на Ватерлоу, итд. А, тек, сурфовање, какве, све, опасности, ако Појединац није упознат, ако је наиван, ако је поводљив, неискусан, ако га је лако “жедног превести преко воде”!… Па “Фејсбук”, па познанства с непознатим људима, па лаковерност и, често, криминалан завршетак… све је, то, и те како познато… А убраја се у Цивилизацију! А убрајају – то – Појединци – који је нису увек дорасли…
А јесте ли приметили да постоје својеврсне “паузе”, да их тако назовем, “предаси” који мало освеже, одморе (мене, не, напротив: уморе!) вести којима Појединци “хране” Цивилизацију, понекад, тек, разбибриге, ради, понекад да заголицају машту… На пример, шта кажете на следеће три вести из дневне штампе: ЖОНГЛИРАО ЛОПТОМ ШЕСТ САТИ!… ЗНАК ЗА ПРОСТИТУТКЕ НА ПУТУ!… СИЛИКОНСКЕ ГРУДИ КАО БРАЧНИ ИНВЕНТАР!…
Немогуће!…
Богами, могуће… Ево, црно-на-бело…
Кубанац Ерик Ернандез је постао светски првак у – погодили сте! – и пре моје најаве! – у жонглирању лоптом: 6 (шест) сати је титрао лопту у хотелу “Централ парк”, у Хавани – и, још, 4 секунда!… За то време – велемајстор је ударио лопту више од 40.000 пута!…
Друга вест… На прилазима, с неколико страна, италијанском градићу Мољијану, постављени су саобраћајни знаци ПРОСТИТУТКЕ НА ПУТУ, ПАЗИ!… Пази, наравно, у смислу опасност да, евентуално, неки неупућен придошлица не помисли да су те разголићене девојке и жене – домаћице, научнице, астрономке и сл.! “Оне – “ноћно-дневне даме” – каже градоначелник Мољијана – прешле су све границе и постале права напаст за возаче!… А шта је на знаку?… Зна се – мини сукња – а зашто мини – не треба објашњавати…
Трећа вест… Говори колико је наша Цивилизација постала приземна, примитивна, скоро… ма, не знам како да коментаришем “појаву”… Можда ће, “случај”, ући и у закон… Наиме, један Појединац којим би се наша Цивилизација могла да поноси јер је допринео овом својом новином – је у бракоразводној парници – кад је дошло до оног моје-твоје, ја ово-ти-оно… а ово ћемо, женице, поделити – затражио од бивше супруге да му врати новац који јој је дао за повећање груди!… Да, али њен адвокат је био више него јасан – ако сте и дали – рекао је он – ви сте у њима (читај: у грудима) и уживали! Према том, немате право на повраћај уложеног новца!… О, Појединци, о, Цивилизацијо!… Ако мислите да је – после мојих уздаха – крај вести, варате се: њен бивши супруг је, на суду, добио, натраг, свој новац – свих 3.500 евра – јер су силикони као свака друга некретнина (ово ми није јасно – па груди су се кретале!)… О, Поје… О, Циви…
И Мараја Кери ће “задужити” Цивилизацију, читам у дневној штампи. Не, није то… ни то… а ни то… него – “предржите” се за столицу… Наводим цео текст: “Певачица Мараја Кери толико воли своја два пса Ча-Чаа и ЈЈ-а да је због њих унајмила два спасиоца који пазе на њих – док се купају! Пси, наводно, имају своје пешкире, лежаљке и сунцобране који су смештени поред ивице базена – а све време су поред њих – два обучена спасиоца.”
О, Поје… О, Цивили…
А сад реч о Ајнштајну, поново, најавио сам, заслужио је, али ћу га овде критиковати иако је унапредио Цивилизацију јер – себе – лично – није уздигао како је могао!… Науку – да, али себе – тешко!… Какав је био његов “приватан” живот?… Био је то човек без осећања. “Најсувљи” ум, икад рођен! Сасвим довољан сам, себи. У односу на Науку, све оно споља, за њега је било споредно! И, узгред, као да се дешавало мимо њега! Па, ипак, и велик Ајнштајн, био је, само, Човек. Хтео-не-хтео, и његов живот се састојао од низа “ситница” које је више или мање примећивао често их пуштајући да се котрљају по инерцији: ако су у мировању, нек мирују, мари, он; ако су у кретању, нек се крећу, он се, у то не петља! “Жене, деца, љубавнице, пасторке, веренице, шпијуни, гувернанте и секретарице-робиње” – каже Лаура Лауренци – његова биографкиња – били су део његовог животног хаоса на чијем се “репу догађаја” често налазио, скоро “вукао”… Још док је био у браку – овај наш “српски зет”, како га, с правом, називамо – с нашом Милевом Марић, истакнутом математичарком – варао ју је са сестром од тетке – која ће му, касније, постати и законита супруга! Да, инцест! Али, не “обичан”! Наиме, не, само, да су њихове мајке биле две рођене сестре, него су и њихови очеви била два рођена брата! Да, дупли инцест!…
Дуг је низ “женских имена” којима се Ајнштајн “приближио”: Мара, Ана, Милева, Елза, Илзе, Бети, Грета, Естела, Маргарета… хоћете, још?… Аутобиографкиња каже “и друге”…
Несталан као лептир – од цвета до цвета!
Али, “погледајте”, изблиза, тог Појединца! И то, само, у односу на Милеву, имамо на то право, Милева је била “наше горе лист”! Ево како је Ајнштајн звао Милеву – на почетку заједничког живота: “Обожавана вештица”, “Мала блистава душица”, “Моје мало, све”, “Мангупчић”, “Моја драга мачкица”, “Ђаволак”, “Моја душа” (видећете какве сурове наредбе, у писаној форми, издаје тој “души”!), “Лудица”, “Мiezchen”, “Моја мала напаст”, “Ноклица”, “Жабац” (не “жабица”!), “Ђаволак”, “Мој мали храм”, “Зверчица”, “Луткица”, “Веранда” (?!)… А кад су се раздвојили од постеље и стола, а остали, ипак, под истим кровом, Ајнштајн ће бити суров према мајци своје деце: он пише “правилник” по ком Милева мора да поступа: драконска правила која унижавају Милеву као људско и материнско биће; члан-по-члан као у уговору! Ту пише: мора да се брине о његовом рубљу, мора да му сервира три оброка дневно (да ли и салату?!), да му оброке сервира искључиво у његовој соби, да ништа не “пипа” на његовом писаћем столу, да не очекује од њега било какав друштвени живот (она која је, уз то, била хрома!), да не очекује од њега било какве нежности, да му се прва не обраћа, да му одговори само ако је он нешто пита, да га не критикује пред децом!… Хм, ако је и од Ајнштајна, много је…
О, појединци!… О, Цивилизацијо!… Какви смо, добро смо и довде дошли!…
Ето, како се понашао научник и супруг према Милеви Марић. Међутим, многи сматрају да је Милева Марић незаслужено “гурнута” устрану, то јест, да је имала, и те како, удела у Ајнштајновој Теорији релативитета. О овом у “Википедији” пише: “U svjetskim naučnim krugovima, sve je više onih koji smatraju da je i njeno ime u nauci trebalo upisati zlatnim slovima. Abram F. Jofe, u jednom delu, svedoči da je na radu o Specijalnoj teoriji relativiteta – video potpis Ajnštajn-Marić. Uostalom, novčani iznos Nobelove nagrade (1922) Albert Ajnštajn je dao svojoj bivšoj supruzi Milevi Marić.”
Значи ли, то, да је мало ублажен његов непријатан однос према Милеви – давањем целокупног новчаног износа Нобелове награде – Милеви – поново истичем њено име да не буде забуне?… А где је Милевин потпис испод рада?! О ком говори Абрам Ф. Јофе! Да ли јој је платио да њен са/потпис избрише?!…
О, о, о!… Све су “покрили снегови и шаш” – али слава Ајншајнова је остала…
Један други великан, Пикасо, такође је био мало “одмакнут” од своје славе…
Неверан као мало који “смртник”!…
Имао је 7 (и словима: седам) жена!… Ето, колико је нежних срца тај горостас Уметости, великан Цивилизације, миљеник Муза… уцвелио!… “Клин се клином избија!” као да је била његова девиза. Нов модел – нова Љубав!… Скоро – колико љубавица и жена, толико слика!…
Пикасо… боље не читајте… (Стидим се што сам мушкарац!)… Ово што ћу, сад, навести, није за млађе од 60 година (!!!) (да, од шездесет!… није грешка “перцета”!). Ево шта је написао и потписао тај Појединац, тај Геније Цивилизације: “Сваки пут кад нађем нову жену, требало би да спалим претходну! Тако бих их се ослободио и не би ми комплоковале живот. То би ми повратило младост! Убијте жену и нестане прошлост коју она представља!”…
О, Поје… О, Циви…
Пикасо… Пи…
Стварно, страшно је… А ево још – тек да знате с ким имате посла!… Он пише: “Жене се деле у две категорије: једне су богиње, друге су отирачи!”… Вређао их  је, понижавао, замењивао, мењао, избацивао из куће у страшном хаосу прељуба, увреда, лажи, понижења, полигамије – такав је био Пикасов живот!!!…
О, Појединче по имену Пикасо!… Зашто си био толико зао?! Зашто си пљувао оно што си љубио, о, “ДИКО ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ”?!…
Грцам док ово пишем… стеже ме у грлу…
А оне – Жене – летеле су на њега – као муве на лепак!!!… Да су, само, знале!!!… Али, стари ђаво – претварао се!!!… Тужно… отужно… ружно… нимало нужно… скоро кужно!!!…
Ево, само, СТОТОГ дела Пикасовог списка: Фернан (далеко од тог да је према њој био фер!), Ева (ваљда је замишљао да је Адам!), Олга (није се плашио њеног оца пуковника!), Мари-Терез (упознао ју је на излазу из метроа и одвукао у кревет!; имала је 17 година), Дора (није је позлатио својом добротом!; пуно име Дора-Мар)… Не, није доста – има још!… Франсоаз (имала је 21 годину а он 62!), Жаклин (ово име му се свидело пре Кенедија!; била је радница у фабрици керамике, а он је волео ситну пластику!)… Не, нема више, понестало ми женских имена…
О, Поје… О, Цивили…
Не знам да ли га се сећате… у пролазу… звао се Иво Ливи… веома познат… певушио док није пропевао… силно, силно… како, не знате о ком пишем?… Па Иво Ливи је нико друго него Ив Монтан!… Неверан Појединац!… Да, никог другог – него – Мерилин Монро!… Његова супруга Симон Сињоре, гађала га лонцима и шерпама – али му је опростила… А знате ли на коју се “фору”  извукао тај прељубник – рекао је Сињори – Знаш, није могла да ми одоли!…
А Симон Сињоре је рекла у перо новинару: “Свађамо се па се миримо! Кад сам много љута, кажем, себи: какав гад!… Али, Господе, како је талентован!”
Стварно, кад је тај “гад” певао – небеса су дрхтала од слатке треме – што неко пева боље од њих… “Господе, како је талентован!” Испаде да га је сам Господ спасио!…
Има један наш политичар, боље рећи назовиполитичар, “дете нашег доба”, који се јавно похвалио да У ЖИВОТУ није прочитао НИ ЈЕДНУ ЈЕДИНУ КЊИГУ!!!… Ко је?… Зините да вам кажем!… Е, па, Иво Ливи – касније Ив Монтан – јавно је рекао да је почео да чита књиге тек после 35. године!… (А ви?!)… Ево тог Цивилизацијског места које Монтана приказује као Појединца: “Почео сам да читам после 35. године кад сам открио Прустову “мадлену” – колачић – јер сам чуо од другара да о тој “мадлени” често говоре… и, ето… ма, који је то ђаво, та “мадлена”, ма може се живети и без тог!” (“Мадлена” је из романа Марсела Пруста: “У трагању за изгубљеним временом”)…
О, о, о… Појединче, мој… Моје јадниче!… Шта би Цивилизација без тебе, Иво… пардон!… Иве!…
Био је на великој муци тај највећи шармер над шармерима – ког “шије”, само, један из наше блиске прошлости али због недовољног отклона у бремену, не бих хтео да наводим његово име… да, Монтан је био на великој муци – како да каже Мерилинки да је оставља!!!… Велики Кундера је записао – сасвим тачно – “Свака будала може да освоји жену, али раскинути везу је права уметност!”…
Знам да вас не интересује – нарочито не женски пол – али, зна се како су се Монтан и Мерилин – растали… (Не читајте, није за млађе од 60 година!)… Дакле, овако…
Седели су у “кадилаку”, на задњем седишту, ТРИ САТА… мало су се љубили, мало су јели кавијар, мало су пили “шампањац”… и тако се растајали!!! Тихо… сасвим тихо су говорили, шаптали су – да не пробуде своју Љубав која је ЗАУВЕК заспала…
Опет у грлу осећам сузе, како је, то, могуће… у грлу!… уместо у очима!…
О, о, о!!!… Монтан је “мало дете” према једном другом Појединцу – да, Чаплин… Тај је био КРАЉ ПРЕЉУБЕ!… И он је задужио Цивилизацију!… Званично, имао је десет жена, а, незванично… “изгубио је рачун”!… у “миришљавом харему”.
Долорес – имала је 15 година – била је прва. Последња је Уна, и с њом се смирио. Хвалио се да је имао 2.000 жена. Ево “главних”: после Долорес, дошле су Пеги, Една, Клара, Телма, Лила, Ана, Марина, Марион, Луиз, Бети, Карол, Џоан… А поред њих, имао је, готово увек, и љубавнице! Потентан Појединац, био је овај ненадмашан “филмаџија”. Имао је моћ, новац, харизму… све што жене воле!
Прва Чаплинова љубав, била је Хети, имала је 15 година, њему 19! Шетају крај Темзе, проси је на четвртом састанку. Одбија га! После Хети, мора да се ожени младом Милдред јер је остала трудна, и она је имала само 15 година! Испоставило се, после венчања, да је трудноћа била лажна: нашао се неко да надмудри и Чаплина.
Па Флоранс, па Клер, па Пеги, па Пола, па Лита, па Полет, па Џоан, па – најзад – Уна “која ће га зауставити”… Умро је у сну, уочи Божића…
Боже, нешто размишљам, у себи, за себе: да ли би велики Чаплин био још већи да није толико времена “трошио” на жене! Или је, управо због њих, толиких, од којих је, појединачно, узимао оно најлепше и највредније, постао оволико велик?!… Немам одговор… Ја га – подједнако – као Појединца који је унапредио Цивилизацију – дижем у звезде – и бацам у блато – у звезде због “звезадане уметности”, а у блато што често није био човечан у односу на Жене!… Ипак, верујмо његовој кћери, чувеној Џералдини Чаплин: “Мој отац је био фантастична особа, а штампа га је оптужила да узнемирава девојчице… То је страшан неспоразум: оне су зујале око њега, стално су нешто тражиле. Свакако не карамеле! А он је редовно упадао у замку и женио се њима!” Ја јој верујем, али… побогу!… “карамеле”! Те “карамеле” су плакале, имале и срце и душу!… “Карамеле”!… Џери, Џери, да ниси, малчице, пристрасна?! Да ли би се ти, тако, како га браниш, осећала, да си била “карамела” у… не кеси већ у џаку!…
Друго двоје Појединаца, много су обећавали Цивилизацији, све је лепо почело, сви су им се дивили… баш, некако, у то време, био сам у Лондону, свуд су се осећали, свуд је од њих мирисало, изговорити њихова имена, значило је као изговорити назив њихове државе, оне у “којој” – давно, давно – “Сунце није залазило”… тад сам купио пепељару с њиховим ликовима и отварач за пиво с префињено дизајнираном заставом… Да, Чарлс и Дајана…
А све је, било, само привид! И могао се наслутити крај, не онако трагичан, али крај те Идиле двоје Појединаца од које су, готово, болеле очи!
И пре него су га оженили – био је интиман с Камилом! И кад је постао ожењен, наставио је ту интимност! И кад су “дошла” деца, исто!…
Чарлсом господари срце! И – то је – то!…
А – сиромах – трудио се. Да се прикаже у добром светлу, његов ум се трудио… али “срце му се видело у очима” – то срце је “вриштало”: КАМИЛА!…
У много чем, Чарлс је, по сметености, по извесној откачености, сличан оцу: отац, на пример, има обичај да за време посете Никарагви – каже – “Драги Костариканци!” Али он воли своју супругу, своју краљицу – Љубављу наднаравном! Капу доле Чарлсовом тати!… А једном сам, на ТВ, гледао како Чарлс узјахује коња. Нога, лева, у узенгију, одраз и… паде с друге стране! Откачен, сметен… али, волео је Камилу Љубављу наднаравном!…
И – никакво чудо – сад су у срећном браку, НАЈСРЕЋНИЈЕМ!… А започео с њом – док је, она – још била у ранијем браку…
Неки кажу да га мама није довољно волела, због силних обавеза, одговорности… па је он, у Камили, “пронашао мајку”!… “Мож’ да бидне, ал’ не мора да значи!”…
Што се мене тиче, ја мислим да… Зините, да вам кажем!… Нисам пао с крушке!… Размислите, сами, нисте дете…
А Дајана му се светила. Кад је сазнала “знање” – шта њен мужић ради за време “слободног времена”… какав му је “хоби”… оно исто што је радио и пре… али јој нису рекли – а она није питала – светила му се, жестоко!… И да – уместо да остане на висини историјског задатка – само да “сачека” да постане мајка енглеског краља – женске освете су чиниле и учиниле своје! – враћала му истом мером!… да, случајно, не остане дужна!… и све се срушило! – срушила је и свој живот!… и то с ким!… у некаквом тунелу!…
Док су Чарлс и Дајана били верени, “упеца”, она, неку златну наруквицу. Гледа, Дајана, ништа не разуме, ко су ти – потписани – Фред и Гледис!… Па, опет, другом приликом, “упеца” Чарлса како шапће у телефонску слушалицу, у купатилу – каже, он: “Драга моја Гледис, што год да се догоди, увек ћу те волети!”… Наравно, као што сте и ви сад погодили, тако је и Дајана: Фред = Чарлс, а Гледис = Kaмила… тако је решила једначину с две непознате! Аха… то је, значи, његова тајно/јавна вечна љубавница!…
А време је пролазило (каква високо/дубоко/умна филозофија)!…
Па је Дајана нашла љубавника!…
Па је почело, оно, ти-мени-ја-теби… мило-за-драго… итд. Понављам, нашла љубавника: Џејмс Хјуит… Па, после, такође Џејмс али Гилби!… То је био други љубавник… Па, даље… Цивилизација је, то, забележила, друга имена Дајаниних љубавника: Бери, Кен, Вил, Кристофер… Па, даље: Хаснат Кан, па… најзад!… Доди!… Па њихова смрт у тунелу!…
Остало је историја…
Историја у којој су Чарлс и Камила у срећном браку…
У однос Појединца и Цивилизације, често се умеша и “виша сила”. У “случају” о ком је реч, ради се о медицини!… Али, пре него изнесем “изненађење” које је као “пало с неба” на госпођу Керолан Севиџ, реч-две о медицини, али из свог угла…
Греше медицинари… И они, богами, греше, и те како…
Такви стручњаци – па тако да погреше!…
На пример, уместо леве, одсеку десну ногу!…
Оперишу детету катаракту, и дете умре јер није добијало довољно кисеоника у мозак!…
Мене готово да нису хтели да оперишу – нису ми рекли – два лекара – зашто – једва сам их натерао јер сам урлао од бола – нису, кажем, хтели – а имао сам перфорацију слепог црева, народски речено: пукло ми је слепо црево и могао сам умрети од “сепсе”, тј., тровања крви!…  Често спомињем – мог брата је лекарка хитне помоћи упутила на хитну операцију крајника – а он је, још као дете од 15 година, оперисао крајнике (било је то у Нушићевој улици, у Београду!)…
Мом ујка-Славку, зубар је извадио здрав зуб!…
А шта да се каже за оне безбројне “случајеве” – као што је “случај” једне наше веома познате оперске певачице Р. С. – да се “под медицинским кровом” – ИЗГУБЕ тек рођене бебе!… НЕМА их, о, Боже!… И нико – никад – није сазнао – како је то могуће!…
Да ли је то Цивилизација којом се Појединац може поносити?!…
Да се вратим на “случај” госпође Керолајн Севиџ, Амерканке из државе Охајо, у САД.
А шта је с њом?
Па “ништа” – “захваљујући” (ИРОНИЈА ЈЕЗИКА!) медицини – грешци – она је ГРЕШКОМ РОДИЛА ТУЂЕ ДЕТЕ!!!…
Да ми је, само, да видим тог “типа” или ту “типицу” који сноси кривицу! Који се “игра ђавола”!…
Нажалост, ту помоћи нема, у њиховом смо рукама, па шта нам Бог да!…
Кад сам имао десет година, у Сокобањи, посекао сам палац леве руке, крв је липтала… Деда Душан, мамин отац, брзо ме одведе у амбуланту – тад је била у Дому Миланово… Кад је лекар видео моју руку, онесвестио се! ЛЕКАР!… Деда је морао да га полива водом… Још ми се види ожиљак на корену палца, на страни длана… Пала ми мокра крпењача с крова на длан који сам држао изнад оштре конзерве, правио сам нешто од блата… Могао сам остати без палца!…
Најзад, госпођа Керолајн – како је ГРЕШКОМ РОДИЛА ДЕТЕ!…
Вест је из Толеда… Преносим од речи до речи… Американка Керолајн Севиџ којој је Клиника за вештачку оплодњу грешком убацила туђ заметак у материцу, родила је здравог дечака. Керолајн (40) и њен супруг Шон Севиџ, обавестили су медије да ће дечак који је рођен у Болници “Толедо”, у држави Охајо, бити предат биолошким родитељима! Наиме, чим су сазнали да Керолајн носи туђе дете, супружници су објавили да она неће прекинути трудноћу нити се борити за старатељство. У истом саопштењу за медије, они су, такође, честитали дечаковим биолошким родитељима Полу и Шенон Морел из Детроита и зажелели им све најбоље у животу…
Па шта сад, је ли готово?… Није…
Несвакидашња грешка десила се у фебруару, у једној америчкој клиници за вештачку оплодњу чији назив (по мом “скромном” мишљењу из неразумљивих разлога!) није саопштен (“врана врани очи не вади!”). Десет дана после потврде да је Керолајн трудна, брачни пар Севиџ је позван на разговор (чудо не рекоше на кафу!) да би им лекари рекли да су погрешили и да је у њену материцу убачен туђ заметак!…
Богу хвала, родиће се дете!…
Да… грешке… Појединаца…
Видео сам их на стотине, немам мало година па се накупило…
Видео сам – “својим очима” – возача аутобуса број 23 за Карабурму, у Београду – како држи на волану “Вечерње новости” – и – шта? – мало ЧИТА – мало “баци” поглед напред… па се задуби… занимљив, беше, неки текст!… И, друго, али у трамвају број 2, у Београду, на раскрсници с Таковском улицом, видео сам кочничарку – како ШТРИКА!…
О, Појединци, о, Цивилизацијо!…
А они што су нас бомбардовали, називали су себе АНЂЕЛИМА… и то МИЛОСРДНИМ!!!…
И за ТО има реч!

Боба Михић