У “мору” примитивизма, тешко је издвојити “репрезентативне” примере, чак ако је колумнист био те “среће” да на повише њих натрапа на гомили… Али, ето, пошто се дешава све прво, деси се и ово друго… треће… и такo редом… Дешава нам се све оно што заслужујемо, и нисмо за боље јер свим силама радимо на сопственој пропасти, посувши се, ту-и-тамо, пепелом…

Мало-мало, па нека промоција (осим ове, биће речи о још једној). Промоција књиге, бре! Каже се – првих неколико примерака разделила пријатељима – можеш мислити, какав гест! Није их поклонила некој јадној сеоској библиотеци, неком јадном дому у чијој библиотеци има 7 (и словима, седам књига) него пријатељима широм света. Е, ако је “широм”, књига мора да је добра, иначе, како би се ширила! Али, поред овог кича, ту је и шунд – једно с другим, односно друго с првим, и те како иде, ма, нераздвојно је… и, шта се каже?… Цитирам: “Желећи да ми покажу како су роман читали уз море о ком пишем у књизи, они су примерак књиге положили на камење, уз воду и фотографисали је…” Хоћете даље?… Ако је ово кич, онда је шунд наставак  цитата: “Истог тренутка, пошто је фотографисање завршено, однекуд се појавио велик талас, подигао, високо, књигу и однео је, заувек.” А, тек, крај цитата: “Тако је море добило свој примерак.”

Богами, сматрам да је све ово зрело за Академију! Тако је пуно, дубоко, универзално – празнине! Кич и шунд, ето, шта!…

Исту “тежину” има и (један) други случај сличне промоције књиге – наравно, романа – у препразној сали те-и-те-гимназије, неког петка, кад је, заједно с ауторком романа, промоцији присуствовало 5 (пет) залутало-изгубљених, вероватно намамљених “негро” бомбонама и бистрим соком од рибизле, иначе… иначе… За разлику од кича и шунда, овде шунд и кич, подвучено црним…

А шта ћете рећи за мој “случај” кад сам се осетио посетиоцем другог реда! Наиме, једног дана, пре неколико година, паде ми на памет да посетим “Спомен-музеј Иве Андрића”, на Андрићевом венцу број 8. “Нажалост, поставку не можете погледати јер нам је понестало карата” – обавестила ме је службеница музеја. “Понестало карата!” А то је музеј нашег нобеловца, не било ког, не неког извиканог који је постао академик “на мишиће”, “на подобност”, на… на… широк је спектар како се све, код нас, постаје академик!… Но-бе-ло-вац! Не-ма-ка-ра-та!… “А, могу ли, онако незванично” додајем, ја, “да бацим поглед на Андрићеву радну собу, ту сам, знате, једном, седео с њим у безуспешном покушају да га интервјуишем… седео, чак, два пута, и то по договору с њим?”… “Како да не! Изволите!”, сложи се, она… Осетио сам се као посетилац другог реда. А како се осећала она, то не знам, нисам је питао… Е, мени ово личи на кичерски шунд…

У нашем тиражном листу, на страници 22, читам: “Наш наркобос, имао је плантаже у Јужној Америци, прекоокеанске бродове, предузећа у Великој Британји, хектаре земљишта, обртао је милијарде…” Па се питам: како се, за то, није знало раније!… Како?!… Молим?!… А, на то мислите… Па, стварно, и кичерски и шундовски је и помислити да се није знало! Обртао је, он, не милијарде него и народ, и државу, јер, или је народ све то време спавао или је држава имала затамњење наочаре па се није открило…

Кад сам прочитао следећи пример кичног-шунда, сместа сам узвикнуо: “Не, побогу! Не умири! Не, само, млад, него уопште! Ниси, ваљда, толико блесав да одеш Богу на истину!” Ради се о једној нашој познатој естрадној личности – која вам не да мира, буквално вам досађује трупут дневно. Кад је примио награду, изволео је рећи (и остати жив!): “Волео бих да као Џејмс Дин умрем млад, на врхунцу каријере па да ме се сећају по наградама.” Ја мислим да су у оваквим случајевима криви уредници, нешто им напишу шта ће да кажу, али они, пошто се безброј пута појављују на екрану, помешају цедуљице па дође до кич-дефекта… пардон!… шунд-дефекта!… “Волео бих да умрем млад!” Не, не… тешко је у то поверовати, али, цедуљице су сличне…

А госпођа А. ушла у новосадску пекару да поједе бурек “са-сиром” и, шта… Бурек слан, она љута, бесна – пуцала у плафон! Случајно?… Ма какви, два хица, бре! Пошто нико није повређен, онда је ово кичић и шундић! А детињасто у сваком случају… Ако се информишете о њој у њеној кичној… пардон!… дичној околини, сви ће вам, одреда, рећи: дивна жена, увек се јави на степеништу… воли цвеће…

Јадна нам и степеништа, и цвеће… Не може човек с миром да поједе ни бурек… Са-сиром!…

У тексту има једна скроз-наскроз неразумљива реченица која гласи: “На пулт је ставила коверат с метком, а затим је пуцала у плафон.” Коверат?!… Коверат с метком?!… Лингвистичко истраживање препуштам вама…

Вест: “Рејли. Американац Грег Тејлор је, после, скоро, 17 година  у затвору због убиства, проглашен невиним и пуштен на слободу пошто га је Истражна комисија у Северној Каролини ослободила свих оптужби.” Зар је толико година требало тој назови-комисији да ослободи јадног човека?! Ко је крив за пропуст?! Која га је казна снашла? Доба у ком живимо је чист кич и шунд! Нико низашта не одговара, ником ништа није дужан, најмање држава… Пази се, не губи капу, можеш, звог капе, изгубити главу…

Тежак кич и шунд је кад ми она прича како је хтела да се убије заједно са својим дететом! То прича као да прича о одласку “код фризера”! Лице јој ледено! Не замуцкује! Мени “замуцкује” срце јер познајем ту њену кћер, предивну жену, жену-и-по!… Хтела је да с њом скочи у дубоку реку, дете је било ванбрачно. И, шта је (на сву срећу!) смислила?… Оставила га као нахоче… добри људи га прихватили… одгајили… одшколовали… А она, и дан-данас, бежи од ње! Уместо да је прихвати и затражи опроштај, бежи у први улаз кад се сусретну!… О, јаде, име ти је беда!… О, Боже, опрости јој!… Тад није било “сигурних кућа”, него, тако… на праг… о, Боже!… Мачка преноси маче, а мајка одбацује своје дете! И данас – после толико година!… О, Боже!…

А шта, тек, рећи за ове кич-шунд-разбојнике!… “У трамвају, на линији 2, на Дорћолу, пола сата пре поноћи, опљачкано је неколико путника. Пљачкаш је суграђанима отео новчанике, избацио их напоље из трамваја.” И, шта?… Он је остао у приколици – кочничар, у предњем возилу, не зна шта се ту, позади,  дешава – и наставио да се вози. Да ли је на следећој станици прешао у прво, вучно возило, па опљачкао и остале путнике, можда и кочничара јер и он има новчаник, вест не каже. Можемо, само, да нагађамо…

Замислите, само, ту “висину” напада, тај “стил” пљачкања: трамвајем!… Ако, неког, упитате какав је у свакодневном животу, тај “даса”, рећи ће, одреда: увек нам се јави, купио ми лубеницу, оставила га девојка па је, можда… добро је познавао шаховска отварања… и, још, десетине и десетине “кич-шунд” изговора – само нико неће рећи да је лош, никакав, неваспитан, проблем у улици, школи, породици… и да смо, заједно с њим, криви и ми!…

Чули сте или читали о ватрогасцима који подмећу пожаре да би их успешно гасили! Следи, богами, и награда, а “вајдица” је и инапређење!… А шта рећи о кич-шунд-типу – вајном америчком новинару из Вашингтона, Стивну Гласу – који је измишљао догађаје и објављивао их у часопису “The New Republic”. Кич-шунд лик од главе до пете: од 41 текста – 27 је или у целини или делимично измислио! Уместо романа, измишљао је репортаже! У првом случају, можда би му “легла” нека књижевна награда, а, овако, “залећи” ће затвор! О овом можете да “уживо” “уживате” у крими-драми “Разбијено огледало” редитеља Питера Сарсгарда која му је донела номнацију за “Глобус”… С којим правом – питам се, ја!… Зар таква глупост за номинацију?!…

И тако, све кич до шунда!… Све јад до беде!…

Уругвајска лепотица Барбара Мори – објавила рат килограмима јер се угојила 9 килограма!… Медији трпе све… Немојте се зачудити ако, ускоро, прочитате: тај-и-тај “оскаровац” виђен како на улици везује пертлу!… Или: Плавокоса та-и-та зрела за жртву!… Та-и-та се посвађала са сестром!… Пас који се одазива на (следи псеће име) изгубио је свог власника, познатог глумца… итд. Не “власник ујео паса”, него “пас изгубио власника”! Не верујете?!

Онда сте наивни…

Боба Михић