Али – не једно “али” – него више “али” – “девојци срећу квари”!…

Прво “али” – да, биће-биће – али кад?! Шта ми вреди сутра кад ми треба сад! Ви што одлучујете, “ведрите и облачите”, пожурите јер ми је “догорело до ноката”! Што пре, то “боље” – да дође и у моју кућу, до моје деце, а не, само, за “изабране” којима је, готото увек, добро! Док се то не деси, оно прво “али” ми обара стандард…

Друго “али” – слажем се да ће, боље, бити, али – за ког?!… Да ли то важи и за мене, ви, обећивачи бољитка?… Хоћу да знам колико је моје “парче” које, пре избора, разбацујете шаком и капом. Хоћу да радим, а не да живим од социјале, од кредита, од родитеља, од “муљања”, од лоповлука… а, понеки, богами, буквално се хране из контејнера! Хоћу, то боље, да заслужим, а не да га добијају само повлашћени, подобни, страначки одабрани, рођаци, пријатељи…

Треће “али” – биће боље али колико!… Обећасте 1.000 евра а добисмо 1.700 динара!… Дакле, колико ће нам бити боље – колико кафених или супених кашика – за нас, голе и босе, четврт обучене и полугладне?! Ко-ли-ко?!

Следеће “али” је за филозофе… Верујем вам да ће бити боље, и треба, баш фино, чекамо тај бољитак “као озебао сунце”, али – по коју цену?!… Ако тај бољитак буде скуп-прескуп, “преко наших леђа”, ако је “скупља дара него масло”, онда… онда… маните се ћорава посла!…

Пето “али” – колико ће то “боље” да нам траје!… Дајте нам то боље док децу не изведемо на пут, а не за годину-две, па, опет, по старом! Хоћу да то боље буде чврсто, да мирно спавам – по могућству сит а не гладан! Хоћу да у очима своје деце видим радост живљења, учења, запослења… желим да и они постану родитељи а не социјални случајеви, провалници, наркомани, силеџије, отуђени људи… или “наши људи на привременом раду у иностранству” (мој син и моја кћер су “такви” већ – не тек! – већ 12 година… и немају намеру да се врате!)… Значи, хоћу да нам то боље траје дуже ако већ не може дуго…

A шесто “али” је овде шесто, али, по значају, надмашује и надвисује сва остала “али” – поздрављам то ваше “биће боље” – али да ми останемо ми, да нас не префарбате, претворите у неки други народ да нас ни рођена мајка неће препознати! То – не – то никако не! Јер хоћемо да останемо оно што смо досад били, а не да нас калемите на неког, тамо… ког је за нас брига као за лањски снег!

Не претварајте нас у неки други народ, побогу! А, како ствари сад стоје, судећи по оном како у јавности размишљате или како с гостима из иностранства разговарате, шта обећавате, каквим се пепелом посипате, изгледа да припремате – да би нам било боље – неко опасно тестирање у ком треба да покажемо и докажемо све оно што други хоће – али не и ми!

Неће вам, то, успети… Не дам, бре!

Боба Михић