Нема!… Нема!… Али…
И нећемо!… Нећемо пропасти!…
Убеђен сам да би та изрека, тај суд, та “прогноза” – сваком странцу изгледала као парадокс јер… како то: нема спаса – а нема пропасти?!…
Е, Странче, мој… то, само, Србин може да разуме – и нико други!…
Да нам, безброј пута, спаса није било, “прича” Историја… У многим смо “сосовима” били, у многој се “каши” кували, у разним “чорбама” се мешали и изгледало је да нам излаза нема. Па ипак, долазили смо до даха, преживљавали смо – живели даље. И зато истичем један парадокс на наш начин – није нам било спаса, али је било нас! Па је оном нашем “нема” – успешно супротстављено наше “има” – и извлачили смо се из најтежих ситуација…
И тако, пропадали, нисмо – и нећемо – све то, само, зависи од нас, самих…
Једино ми је жао што смо будућност плаћали често не малим жртвама. Ех, није их, уопште, требало бити кад их, већ, није могло бити мање… Срце ме боли… а душа ми дрхти…
Треба да се учимо на сопственим грешкама (нису нам потребне туђе, и ми их имамо “довољно”!) али и да не понављамо грешке: личне, породичне, месне, страначке, државне… грешке Историје!
Тако ћемо ојачати, тако ћемо, ако “опљунемо” шаке, засучемо рукаве, сами себи бити најбољи “ковачи” наше среће -  а не страни фондови, стране институције – узмимо се у памет – “туђа рука свраб не чеше!”… Молим?… Јесам ли, ја, то, добро чуо ту… ту одвратну… реч: корупција?!…
Чекај, полако… зар има корупције код нас?!… Па се сетих!… Има један…
Има један наш политичар који – ја, лично, то нисам чуо али ми се други куну да јесу – каже: “Бре, крадуцкајте, помало, а не… а не лопатом!”
Помало?!…
Па да, треба да остане и за оне који ће после њих доћи – и они, бре, треба да краду од овог народа ком су, досад, скоро све, већ, украли, остали му само бркови, па и они посни!
Нећемо пропасти ако се искорени корупција!
Нећемо ако свима буде доступно да раде и зараде, не “цркавицу” већ пристојну надокнаду за свој рад, надокнаду од које ће моћи да живи – не да животари – породица!
То што нам “спаса нема” – треба да нас мотивише да истрајемо, да се “домогнемо обале”, да смо поносни људи, у поносној држави, у поносном народу!
Тако, пропасти, нећемо!…

Боба Михић